Борис Непокупној

Старији мештани Вучја и околине сећају се Бориса Непокупноја, кога су једноставно звали Рус, вероватно најнеобичнијег досељеника. Живео је усамљеничким, аскетским животом, на стрмој падини Кукавице, у скромној кућици коју је сам направио поред канала који воду из Вучјанке доводи до хидроцентрале.

Борис Непокупној је био човек богате и занимљиве биографије. Рођен је 1887. године у Кубанској области, у имућној руској породици. Још као дечак показивао је интересовање за војску и оружје. Завршио је Трећи московски кадетски корпус, затим и Николајевску коњичку академију. Похађао је школе мачевања и гимнастике. На Олимпијади у Стокхолму 1912. године освојио је сребрну медаљу у мачевању. Као официр Царске војске истакао се војничком вештином и храброшћу у Првом светском рату, затим и током Октобарске револуције и грађанског рата, када се борио на страни лојалној царској Русији. Командовао је Шестим коњичким пуком, који је црвеноармејцима задавао тешке ударце. У једној од битака је рањен. Одликован је са више медаља за храброст.

Један трагичан догађај током грађанског рата потпуно је променио живот храброг официра Непокупноја. Како су хроничари забележили, као одмазду за тешке губитке које им је нанео, црвеноармејци су успели да дођу до његовог сина и убију га, набивши га на колац. Скрхан болом Непокупној је, те 1920. године, пошто је сахранио сина, напустио бојиште и своју земљу. Доспео је на острво Лемнос, потом у Србију, завршивши свој пут у Лесковцу. Добио је посао наставника фискултуре и руског језика у Гимназији. Посвећен послу, настојао је да на ученике пренесе своју страст ка вежбању, припремао их за спортска такмичења, учио их мачевању, јахању… Био је активан у Соколском друштву, а захваљујући њему основан је први мачевалачки клуб у Лесковцу.

Често је организовао наставу у природи. Посебно је волео да посећује планину Кукавицу и шета кањоном Вучјанке. Кањон и кућица поред канала 1953. године постали су његов дом. Лесковачки лист „Наша реч“ забележио је речи којима је Борис Непокупној објаснио своју одлуку да се настани на Кукавици: „Прошао сам многе земље, био сам у Словенији, гледао сам Винтгар код Бледа и друге пределе. Заиста, то су лепи наши крајеви, али у Словенији је лето хладно и влажно, често врло кишовито. Међутим, Кукавица је сва у сунцу и зеленој девичанској шуми.“ Ту је живео скромно и повучено, уживајући у чарима природе. Кажу да се дружио са птицама и другим животињама, припитомљавао веверице. И даље је био физички активан. Свакодневно је стрмим планинским обронцима, са ранцем на леђима, силазио до Вучја да набави намирнице и остале потрепштине, поздравивши успут раднике хидроцентрале. Умро је 1972. године.