Ђорђе Станојевић

ЂОРЂЕ СТАНОЈЕВИЋ ( 1858 – 1921 )


Ђорђе Ђока Станојевић, професор физике, декан и ректор Београдског универзитета, пројектант и градитељ електри- чних централа у Србији, човек од каријере и личног интегритета, један од најученијих људи свога доба у Србији, рођен је 7. априла 1858. године у Неготину у трговачкој породици, од оца Милоша и мајке Јуле
Станојевић је у Београду, завршио гимназију и 1877. године уписао се на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе. Посвећеност раду и амбициозност, учинили су да је Станојевић био запажен од стране професора, што је резултирало, његово брзо напредовање у професији за коју се определио и отворио себи путеве који су га водили у ред одабраних.
1881.године дипломирао је на великој школи у Београду, а исте године борави у Паризу на првој међународној изложби о електрицитету. Током више деценија плодног рада, поред питања eлектрицитета и нарочито, његове практичне употребе, бави се истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијому боји, расхладним уређајима и другим занимљивим областима.
За све то време, често борави у европским градовима где учествује на скуповима и изложбама из разних области науке и технике и прикупља знања и искуства која ће, одмах потом, покушавати да пренесе у своју земљу. Крајем осамдесетих година 19 .века иницира увођење елетричног осветљења у Београду. 1893.године постаје професор физике на Великој школи, а 1909.године и декан Филозофског факултета у Београду. Године 1913.године постављен је за ректора Београдског универзитета, и на том месту остаје све до смрти , 24.децембра 1921.године у Паризу.
Професор Станојевић, не само што је успоставио академско пријатељство са Николом Теслом, већ и радно. Са Теслом се договорио да о њему, односно о његовим открићима напише књигу, што је Тесла радо прихватио. Уз помоћ Теслину, који му је дао податке, Станојевић је написао књигу од преко 300 страница, која поред текста садржи техничке цртеже и 180 слика, под називом „Никола Тесла и његова открића“. Дакле Станојевић је стручној и уопште јавности у Србији представио генијалног Николу Теслу и са њим успоставио трајно пријатељство, што се поред осталог може видети и из писама (налазе се у Музеју Никола Тесла у Београду) која су размењивали. Никола Тесла се вратио у далеку Америку, а Ђорђе Станојевић, је још са већим жаром наставио да ради на индустријализацији и електрификацији Србије, користећи се пре свега Теслиним открићима, а посебно у сфери електрике.
Сигуран у себе и своје идеје и знање, прихватио је понуду и својски се заложио да изгради хидроцентралу у Ужицу на реци Ђетињи. Под његовим стручним надзором електрана је изграђена и Ужице је 1899. године добило електрично светло, а фабрика електричне погоне. Ова хидроцентрала била је његов „првенац“ и целог живота био је поносан на њу, уз то лепоту јој је дао амбијент где је саграђена и архитектонско решење, која данас свакако сапада у културну баштину Србије.
Привредници Лесковца, за потребе фабрике текстила основали су Лесковачко електрично друштво и позвали професора Станојевића, да попут Ужица учествује у изградњи хидроелектране у Вучју. Професор Станојевић је прихватио посао који му је понуђен и хидролектрана у Вучју, недалеко од Лесковца изграђена је за две године – 1903.године.
За ову хидроцентралу, по архитектонској лепоти и амбијенту где је смештена, исто се као и за ужичку може рећи да представља део културне баштине Србије, али када је у питању изградња канала за довод воде за покретање турбина, још је слика импозантнија. Од Вучја до Лесковаца пренос електрике спроведен помоћу бандера и жица, те се може рећи да је овом приликом изграђен први далековод у Србији.
До балканских ратова у Србији је било изграђено 12 електрана, од тога је 8 изградио Ђорђе Станојевић.