ФЕЛИКС КАНИЦ ( 1829 – 1904 )
Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији. Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило,а нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века.
Рођен је у Будимпешти 1829. године, студирао је уметност, 
највише је сликао тушем и акварелом, био је краљевски угарски саветник, путовао је по Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији, бележио своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.
Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије „од Милоша до Александра” како је навео, „од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њену културну баштину. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с „оне стране”
Најпознатије дело о Србији Феликса Каница је „Историјско-етнографске студије са путовања 1859–1868” објављено у Лајпцигу 1869. године. На преко седам стотина страна великог формата с многобројним илустрацијама Феликс Каниц је заокружио своје деценијско бављење ондашњом Србијом. Свако поглавље књиге је целина, један опис области, једно окружје. 
Књига је пресек стања, права слика ствари свих области тадашње Србије. Проучаваоци Каница нарочито су у њој истицали настојање да Србију опише погледом неутралног посматрача, да га ништа не одвуче у пристрасност или да га већ створене заблуде не наведу на погрешне закључке.
Каниц је обишао све делове Поречја и већину села описао, и уз реку Ветрницу преко планине Кукавице стигао до Врања. Прелепи су његови описи нашег краја, а још су значајнији цртежи које је урадио: Црква у Чукљенику са спомеником нареднику Влајку, Дев – казан, Кула Демир Барјама у Горини…
У наредном периоду, одломке из његове књиге „ Србија – земља и становништво“ који су везани за Поречје приказаћемо на сајту удружења „Наше Поречје“.