Григорије Иванович Самојлов ( 1904 – 1989)

Рођен је 8. септембра 1904. године у Тангарогу, градићу на обали Азовског мора, у имућној руској, козачкој породици. Средњу сликарску школу, код познате сликарке Серафиме Блонске. Учио је упоредо са гимназијом. Крајем Грађанског рата у Русији 1921. године, када му је било 17 година, емигрирао је заједно са оцем у Краљевину СХС. По доласку, отац му је умро, а он је затим школовање наставио у Донској војној школи у Билећи, где је матурирао, после чега је у Београду уписао студије на Архитектонском одсеку Техничког факултета. Дипломирао је 1930. године.
На почетку је радио као сарадник архитекте Милутина Борисављевића, а касније је постао доцент код професора Александа Дерока на предмету Византијска архитектура. Државни испит је положио 1933. године, када је стекао дозволу за самосталан рад
Године 1934. Григорије Самојлов,архитекта отмених Београдских и Лесковачких кућа, прихвата понуду Лазара Теокаревића да пројектује комплекс индустријских, административних и стамбених објеката у Вучју. Због тога је и привремено напустио Београд.
Комплекс је подразумевао фабрику, радничке зграде преко пута уласка у фабрику, вилу у Алпском стилу,чак је у центру Вучја осмислио и споменик са фигуром рибара који се на стени бори са хобротницом (дело вајара Славка Милетића) – једном речју дао је изглед данашњем Вучју. Такође је црква Рођења св.јована Крститеља његових руку дело, а задужбина је Ване Теокаровић и њених синова: Владе, Лазара и Славка. . Црква је освећена 1938. године, по мишљењу многих представља једно од најзначајнијих и најоригиналнијих остварења новијег српског црквеног градитељства. За ово архитектонско дело аутор је награђен од СПЦ орденом Светог Саве V.реда.
Истакао се не само својим високим умећем у пројектовању различитих типова грађевина, од монументалних јавних здања до породичних кућа, већ и као аутор неких од најлепших ентеријера београдских палата овог периода.. Данас када шетате београдским улицама можете наићи на сјајне зграде које је пројектовао Григориј Самојлов (палата на Теразијама, ентеријер хотела Москве,црква Св Архангела Гаврила код Партизановог стадиона…)
После Другог светског рата постао професор и предавао Основе графике и сликарства на Архитектонског факултета у Београду.Успешан је био и као сликар.
За шест деценија плодног рада урадио је око 180 пројеката. Пензионисао се 1974. године.
Умро је 1989. године у Београду. Сахрањен је на руском некропољу у оквиру Новог гробља у Београду