ЈОВАН В. ЈОВАНОВИЋ (1905 – 1992)
Адвокат, новинар и публициста господин Јован Јовановић спада у ред најпознатијих интелектуалаца 20. века Лесковца и околине. За нас, људе из Поречја, посебно је важно то што нам је оставио социолошко-етнографске и историјске забелешке о нашем крају, из којих можемо да сазнамо пуно интересантних података о начину живота у селима Поречја, као и о пореклу људи који живе на овом подручју.
У знак захвалности господину Јовану Јовановићу, удружење „Наше Поречје“ сврстало га је у ред знаменитих људи Поречја. Захваљујемо му на свему што је својим ангажовањем и енергијом учинио за наш крај.
Јован Јовановић је рођен 2. фебруара 1905. године у Лесковцу, у занатској породици абаџије Василија и мајке Настасије. У школу је пошао 1912. године. Похађао је Гимназију у Лесковцу и матурирао у Врању. Студирао је на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1931, а судско-адвокатски испит положио је 1935. године. Као правник и адвокат стекао је репутацију радећи у Лесковцу, Приштини, Ужичкој Пожеги, Лебану и Власотинцу.
Рано се укључио у политички живот, још 1925. године, а као студент права 1929. приступа Земљорадничкој странци. Постаје њен политички првак. Опредељује се за њено лево крило и у периоду од 1929. до 1938. године активно учествује на општинским и парламентарним изборима. Један је од састављача чувене „Лесковачке резолуције“ против Шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића, због чега је хапшен и прогањан. Лесковачки недељник „Недељне новине“, чији је био уредник, остаће забележен у аналима лесковачке културе. Са својим сарадницима, колико је тада било могуће, није штедео у јавном животу ништа што није било за поштеду. Он је чак у својим текстовима захтевао и сугерисао општинским властима и политичарима да учине важне ствари у интересу својих суграђана.
За време окупације био је стално праћен од стране полиције као “сумњив интелектуалац“. Да би избегао претње и хапшења, крајем 1943. пријавио се за принудни рад у Немачкој. Интерниран је у Беч, где је радио је у фабрици шећера и слада, али само шест месеци. Почетком 1944. године илегалним путем, теретним возом, враћа се у Лесковац. Осим супруге нико није знао да се вратио. Крио се у кући, у посебном скровишту, до 6. септембра 1944. године, када је град бомбардован од стране савезника. Искористио је хаотично стање и као „рањеник“ умотан у велики бели чаршав изашао из града и прикључио се партизанима Поречја.
Народна власт за коју се борио није му била наклоњена због чега, као „морално-политички неподобан“, дуго није добио одобрење за адвокатуру. Борба за тегобни живот и његови квалитети упућују га на професуру и, 15. августа 1949. године, постаје професор права и политичке економије на Трговачкој академији у Лесковцу. Овоме је, 28. јула исте године, претходила тужба Среског јавног тужилаштва Јабланице против Јована Јовановића „због увреде суда и правосуђа“. У том процесу Јовановић губи државну службу. Због тога је морао да напусти Трговачку академију и пређе у Приштину где се бавио адвокатуром, али не задуго. По повратку у Лесковац, због писања сељацима молбе за напуштање сељачке радне задруге, 4. фебруара 1952. године осуђен је на казну затвора у трајању од седам месеци за „дело надриписарства“.
Као публициста објављивао је велики број радова антрополошко-социолошког, етнографског, културолошког, правног и историографског карактера. О селима Лесковачког Поморавља објавио је студије: „Лесковачко Поречје“, „Пуста Река“, „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ и „Доња Јабланица“ које представљају вредан допринос изучавању становништва, насеља, живота и рада народа овог краја, велико благо илустровано фотографијама.
Овај страствени истраживач родног краја, активан политичар и храбар новинар преминуо је 17. децембра 1992. године у Лесковцу.