Развој текстилне индустрије

Поречје је колевка текстилне индустрије у Србији. Још од давнина у овом крају гајени су конопља и лан. Као подручје богато водом, Поречје је било изузетно погодно за гајење ових култура. Конопља је била вишеструко корисна и без ње се тада није могао замислити свакодневни живот мештана. Од кудеље, конца и платна који су се добијали од конопље шивени су рубље и остали делови одеће, постељина, покривачи, простирке, прављене су и узице и конопци који су коришћени у домаћинству, као и за везивање и упрезање стоке. Напоменимо  да је вода као велико богатство Поречја  допринела и развоју воденичарства. На Ветерници и њеним притокама још у време турске владавине никле су бројне  воденице које су доносиле значајне приходе. Власници највећих воденица  били су углавном Турци, а по завршетку турске окупације купили су их имућнији Срби.   

 Управо је у једној од воденица, у селу Стројковцу,  1884. године почела са радом прва гајтанара,  што се сматра зачетком текстилне индустрије у Србији. Она је имала 60 чаркова који су покретани снагом водеиз Накривањске реке. Данас се у том објекту, потпуно  заслужено и природно, налази Текстилни музеј, једини те врсте у Србији. Нешто касније, 1889. године, у Вучју је отворена друга радионица за производњу гајтана, са 100 чаркова.

Вучје, првенствено река Вучјанка, привукли су посебну пажњу Лазара-Лазе Теокаревића, једног од  тројице синова текстилног индустријалца Мите Теокаревића. Много раније мештани су приметили да кудеља од коноље која је потапана у води Вучјанке има посебну мекоћу, белину и сјај и да, такође, рубље опрано у тој реци постаје снежно бело. Влажна клима и изузетна мекоћа воде Вучјанке, што је од велике важности за квалитет тканине, били су пресудни да Лазар одлучи да баш у Вучју, на Вучјанки, сагради фабрику вунених тканина, која је почела са радом 1932. године.

Са отварањем фабрике вунених тканина у Вучју почео је процват читавог краја. Локално становништво из Вучја и околних села добило је посао, а вучјански штофови постали су познати по квалитету не само у земљи, већ и у иностранству. Поред фабрике, Лаза Теокаревић изградио је у Вучју и своју породичну вилу, куће и станове за инжењере и раднике, обданиште, ресторане, паркове… Браћа Теокаревић изградила су и цркву посвећену рођењу светог Јована, у подножју Кукавице, изнад Вучја, као задужбину њихове мајке Ване. Црква, као и многе друге грађевине у Вучју, дела су познатог руског архитекте Григорија Самојлова. Захваљујући свему томе, Вучје је доживело препород – добило је сасвим нов, модеран изглед светске варошице, индустријског центра који врви од живота. Тако је било и деценијама после Другог светског рата.

Нажалост, деведесетих година прошлог века, услед ембарга, санкција и других околности, дошло је до постепених застоја у производњи, а потом и до потпуног затварања текстилних фабрика, од којих су до данас остале само руине. Вучју и целом  Поречју неопходан је опоравак, привредни препород који ће упослити људе, оживети овај крај и дати му нови сјај.